Dok normalni ljudi spavaju, meni misli putuju i ja ih zapisujem… Dan se otegao kao sirotinjska godina, puna praznine. Blago onima koji iskreno vole. Čovek je sam sebi največa zagonetka. Koliko otrov, toliko i lek… ljubav

Misli lete ka tebi, andjele moj… Kod mene je 5.27, lenjingradske bele noci, oči kao kafanske sarme… ne brini, ne buncam. Loše spavam, to jest, takoreći ponekad nikako, a to ponekad je počesto Verovatno bih trebala da promenim „tapete“, i odem negde na odmor. Ne pamtim kada sam zadnji put bila.

Nepodnošljivo glasna tišina razbija bubne opne. Praznina progutala sve oko sebe i izbrisala boje… Siva magla ugušila iluziju radosti i smeh. Na horizontu stvarnosti, preteći obrisi tuge …

Ni juče, ni sutra ni danas… Lagano kao leptir, hodam po mekanom zvezdanom tepihu izatkanom od snova… Iluzija vremena skinula masku i otkrila svoje pravo lice, bezvremeni trenutak večnosti po imenu „sada“. Oblici razliveni u blistavim bojama, u srcu toplina svetlosti… … nema odlaganja… živim sada.

Daljina zavladala, ohladila,ugušila… Muzika izgubila lepotu a reči ostale bez smisla. Nestale su čak i boje sa platna radosti… ustupile mesto praznini…

Volim te novembarske kratke, kišom okupane dane, kada vetar do zemlje savija grane…. i maglu kada spusti se na grad… i te noći duge, da šetam ulicama pustim dok još spava grad…

Bez početka desio se kraj, pobrkao pojmove i vreme. Juče i sutra zamenilo mesta, veliko ništa zaoralo trag. Nemir izazvao gadjenje, od ljutine želudac se grči. Praznina izbrisala sećanje, vlastita glupost guši… Hladni bes u tišini urla i čudom se čudim šta desilo se to …

Nisu sva čekanja ista. Bezbrojna su po obliku, i uzroku nastanka. Mogu biti dosadna, nadahnuta, radosna, očajna… logična ili uzaludna…i…i…i… Široka je paleta. Uprkos razlika, jedno im je zajedničko: prazan prostor ničim ispunjen. gubitak vremena, zastoj, paraliza misli i pokreta. Čekanje izvesnog, iako smrtno dosadno, da se izdržati. Ali kada čekanje poprimi boju jalove nade sa ukusom gluposti, ono postaje besmisleno i nestaje u nepovrat …

Noć. Sve je mirno… tišina obavila grad. Duhovnim okom, nepristrasno, pomatram svoje emocije u daljini. Dobro je. U tom čudnovatom klupku osećanja, koja čine mene, nema ni traga mržnje… tom otrovu koji razara dušu. Nema ni nejasnoće, ni nezadovoljstva, ni žaljenja, ni kajanja— Čak ni tragovi nekada blistavih, a sada ugašenih zvezda, ne izazivaju tugu. Toplina spoznaje greje iznutra. Volim noć. ++

Ravnodušnost zavladala, izbrisala i poslednje tragove tebe.